Leto 2020

Pre mnogo godina sam, negde sredinom jula, izjavio “prođe leto”. Sad smo tačno na polovini avgusta i imam osećaj da ovo još nije ni počelo. Ne zato što mi nije lepo, naprotiv, jedno je od najlepših u mom životu. Beograd mi nije mirisao ovako još od detinjstva, vegetacija je napokon u boji života, nebo ponovo ima dubinu. Da li to priroda prkosi siledžijama koje ljudi slepo prate? Nadam se da je to!

Viđam sve više žena koje šetaju i razgovaraju. Muškarci se, rekao bih, sporije menjaju (svaki ludi po sebi sudi). Neke žene nose maske ispod brade, za svaki slučaj, da ih neki virus ne zaskoči dok se budu smejale. Čim se opustiš – eto nepomjatnika. Pade mi na pamet da su nam kao klincima govorili da se ne smejemo previše, da ne bismo posle plakali. Kakva budalaština! Pitam se ko nam je ubacio taj otrov u radost i koliko to dugo traje? Virus su latini zvali otrov. Razmnožava li se ovaj aktuelni uz pomoć straha? Očigledno je – DA! Ne treba nam nikakav uzročnik. Ukoliko telo izložimo dugotrajnom stresu, nakupi se štetnih materija u nama, zbog poremećenog metabolizma, dovoljno da sami sebe otrujemo.

Kako je to moguće? Ako je opet suditi po meni, mi smo robovi navika. Čim sednemo na određeno mesto grabimo daljinski. Ako izađemo, grozničavo se držimo mobilnih da nas svež vazduh nebi oduvao. Kanal koji tabamo beskonačnim ponavljanjima sve je dublji i dublji da, ne samo da iz njega ne možemo da se izvučemo, nego ni ne vidimo ništa osim zidova kanala i malog parčeta neba.

Izgleda da je i to dovoljno ako stanemo i pogledamo gore! Odbacimo li navike postaćemo lakši za veliki teret. Dodamo li tome nameru da izađemo iz kanala – polećemo!

When you’re down and they’re counting
When your secrets all found out
When your troubles take to mounting
When the map you have leads you to doubt
When there’s no information
And the compass turns to nowhere that you know well
Let your soul be your pilot
Let your soul guide you
He’ll guide you well…

Sting